Dolaskom jeseni porastao je broj slučajeva obolelih od Covid-19, i nade u brz povratak u normalu su propale. Umesto toga, predstavljena nam je još jedna runda “potencijalnog” zaključavanja. Neki ljudi koje lično poznajem morali su da zatvore svoj posao, dok su se mnogi drugi, uključujući i one radnike koji su radili u kancelarijama, vratili da rade od kuće. Istovremeno kreće skraćivanje radnog vremena ali i najava o ponovnom obustavljanju rada kafićima, restoranima, prodavnicama, bioskopima, pozorištima itd… “Srećnicima” koji još uvek imaju posao sada se čini da se život vrti oko jedne stvari: posla.
Kakve su psihološke posledice kada je sve u životu samo posao, a ne igra? Da li vam davanje svega na poslu pomaže da preživite dan? Ili to pogoršava stvari? Ukratko, koji je najbolji način da sačekate drugo zaključavanje kada sve što trebate je da radite, čak i kada je od kuće?

U trenutnoj situaciji mnogi od nas osećaju kao da smo izgubili kontrolu: druženje sa prijateljima i porodicom se smanjuje ili ne dolazi u obzir, a slobodno vreme koje imamo više nije tako slobodno. U pokušaju da izbegnete da postanete pasivni i neaktivni, možda ćete biti skloni da to nadoknadite trošenjem više vremena i truda na svoj profesionalni život. To je razumljivo, jer osećaj povezanosti sa svojim radom pomaže vam da ostanete produktivni i da se osećate i korisno i ispunjeno.

Potencijalna mana je, međutim, da možda previše energije posvećujete svom poslu. Kada radite od kuće, vaša percepcija vremena se menja, što dovodi do toga da se granice između radnog vremena i slobodnog vremena zamagljuju. Ponekad, čak i ne sluteći, možete da uložite previše vremena u svoj posao, a da ništa ne dobijate za uzvrat. To je zato što je u „normalnim“ vremenima, kada se trudite i uložite duge sate, korisno da se opustite uveče, možda razgovorom o svom danu sa prijateljima i kolegama u nekom od kafića. To se više ne dešava tokom ovog perioda. Posao postaje utočište i više nije izvor zadovoljstva.

Frustracija, da, ali i bes, osećaj da ste neučinkoviti i da su stvari besmislene: „Ni sam ne znam zašto to više radim!“ Iako je posao nekada igrao centralnu ulogu u vašem životu i pomagao vam da održite svoju emocionalnu ravnotežu, sada preti da se okrene protiv vas i to može dovesti do profesionalnog sagorevanja.

Iluzija je pomisliti da vaše blagostanje može u potpunosti zavisiti od posla. Dobrobit je ravnoteža koja zavisi ne samo od profesionalnog ispunjenja; takođe vam je potrebna podrška dobrih prijatelja i ispunjen privatni život. Kada posao postane utočište – kada predstavlja vašu vrednost i društveni status na štetu drugih aspekata života – predstavlja ozbiljne rizike. Na primer, mogli biste doživeti sagorevanje, osećati se bez usmerenja i izgubiti osećaj smisla, posebno ako iznenada postanete nezaposleni ili vam se radni obaveze razrede, kao što se to trenutno događa kod nekih ljudi.

Ovaj osećaj nelagodnosti i prekomerne vezanosti za profesionalnu sferu primećujem kod svojih klijenata od prolećnog zaključavanja, a efekti ovoga ostali su do sada. Mogli bi se pogoršati još jednim zaključavanjem.

Tokom prvog zaključavanja, svaki napor i žrtva podgrevani su nadom u pozitivan ishod. Radili smo na tome da zaštitimo sebe i druge, a takođe da bismo se osećali bolje pod ograničenjima. Ovo je dalo stvarni smisao čitavom poduhvatu. Danas se, međutim, budućnost čini neizvesnijom jer ograničenja i zaključavanja nisu dovela do povratka u normalan život. Osećaj zbunjenosti i razočaranja pretvorili su se u bes i osećaj nemogućnosti da se zaštitimo na isti način na koji smo uspeli tokom prvog zaključavanja. Kada više nije reč o samozaštiti, na kraju možete da se osećate zamrznuto u sadašnjosti i zapetljani u mračne misli koje vas mogu odvesti u očaj. Ovo drugo zaključavanje koje se spominje je poput pokretanja novog maratona kada se još niste oporavili od prethodnog

Glavni poremećaji koje sam primetio u svojoj praksi su anksiozni poremećaji. Simptomi mogu uključivati depresivne epizode, uključujući anhedoniju [nemogućnost osećanja zadovoljstva], tugu, vrlo mračne vizije celokupne situacije, nedostatak energije i motivacije, čak i poremećaje spavanja. Ali najčešće su to somatske manifestacije i, verbalizujući kako se osećaju, klijenti shvataju da psihološki pate i moraju to da reše. Moramo biti pažljivi sa svojim emocijama kako bismo dobro brinuli o svom mentalnom zdravlju. Na anksioznosti se može raditi sa psihologom, ali u slučaju dijagnoze depresivnih epizoda, možda će biti potrebni lekovi za podršku.

Vide se ozbiljne posledice uključuju gubitak smisla i gubitak zadovoljstva u radu. Mnogi ljudi su svesni da rade naporno iz instinkta da prežive: neki to čine da bi zaštitili svoj posao, jer, kao što znamo, ima mnogo ljudi koji su postali nezaposleni tokom svega ovoga, dok drugi to rade kako bi se držali svojih radnih rutina i ritma, ali ovo ljudi ne rade zbog ljubavi prema poslu. Umesto toga, rad postaje sredstvo za suzbijanje straha, nesigurnosti, besa, svih onih neprijatnih emocija koje vaše psihološko blagostanje dovode u opasnost. Posao može biti spas za preživljavanje teških vremena, ali dugoročno gledano, ovo nije održivo. Što je pre moguće, moramo ponovo da pronađemo ravnotežu.

Prioritet broj jedan je izbegavanje izolacije. Apsolutno je neophodno da budete u kontaktu sa drugima i da budete povezani, čak i ako je to virtuelno. Važno je verbalizovati svoja osećanja i iskustva. Ali da biste to uradili, vitalno je obratiti pažnju na svoje emocije. Mogli biste osetiti bol ili bes, što su i razumna i normalna osećanja. Neki dani će biti manje prijatni od drugih. Morate da naučite da slušate sebe i polako kada je to potrebno.

Imati dnevni ritam je veoma važno. Zato je savetu da pokušate da zadržite istu rutinu kao ona koju obično imate u kancelariji. Na primer, probudite se u određeno vreme ujutru i odvojite vreme da se pripremite. Podjednako važno, ovo znači postavljanje sati rada i sati kada ne radite. Isključite računar tokom neradnog vremena i pređite na nešto drugo. U životu treba imati više od posla. A ako se uvuku mračne misli, bilo bi dobro pronaći utehu pokušavajući da se setite boljih vremena. Ovo je poznato kao kompenzaciona strategija. Ne ustručavajte se da podignete telefon. Pozovite kolegu ili popijte kafu tokom video poziva. Obraćanje drugima je prirodni antidepresiv. Na kraju, obavezno je izaći napolje i uneti svež vazduh kad god je to moguće.

Održavanje zdrave ravnoteže između poslovnog i privatnog života je ključ dobrobiti. Iznad svega, uverite se da vas posao ne sprečava da vodite ispunjen život. Potreba za povezivanjem, smejanjem, bežanjem, pravljenjem vremena za sebe je jednako važna sada, posebno u ovo vreme. Razmislite šta vam je donosilo utehu i u „normalnim“ vremenima.

Apsolutno zavisi od toga šta su doživeli tokom prvog zaključavanja! Ljudi koji su imali loše iskustvo prvi put, mogu imati puno bojaznosti i novu blokadu doživljavati kao kaznu. S druge strane, drugi će uspostaviti strategije suočavanja kako bi im omogućilo da prevaziđu sve poteškoće poput onih na koje su naišli tokom prvog zaključavanja. Za ove ljude, ovom novom potencijalnom zaključavanju se može pristupiti sa većim samopouzdanjem. Biće zaista korisno vežbati ono što ste naučili tokom prolećnog zaključavanja. Setite se šta je dobro funkcionisalo za vas i šta je štetno za vaše mentalno zdravlje, a zatim izvršite potrebna prilagođavanja.

Teško je znati šta će ova kriza i dve blokade promeniti u svakom od nas. Međutim, verovatno je da će ljudi dati prednost tome da se osećaju prijatno i da opet imaju svoje voljene pored sebe. Poduža studija, započeta 1938. godine, sprovedena je na Harvardu u pokušaju da se razume šta ljude čini srećnim. Tokom 75 godina, više od 700 učesnika, uključujući Američkog predsednika Džona F. Kenedija, pratili su lekari, psiholozi i istraživači. 2016. godine otkriveno je da je glavni sveukupni nalaz da ljudi nisu usrećeni već kvalitet njihovih socijalnih veza. Možda će nas pandemija naterati da preispitamo svoje prioritete, što bi bio dobar način da damo neku svrhu i značenje svemu onome kroz šta trenutno prolazimo!